Zamenik predsednika Opštine Plandište Dušan Ćurčić i predsednik Saveta MZ Miletićevo obišli su najstarijeg sugrađanina na teritoriji Opštine Plandište Milana Pavlovića iz Miletićeva koji danas proslavlja 98 rođendan.
Uz tortu i prigodne poklone predstavnici lokalne samouprave poželeli su srećan rođendan deda Milanu uz želje da sa puno pozitivne energije, zdravlja i osmeha proslavlja divan dan na mnogaja ljeta.
Milan Pavlović kao dete Solunskog dobrovoljca, koji je naselio naselje Miletićevo nakon Velikog rata, rođen je 12. septembra 1924. godine u Miletićevu. Čitav život živeo je vrlo skromno, shodno vremenu u kom su živeli svi solunski dobrovoljci koji su naseljavali ove krajeve. Od potomaka ima jednog sina, 3 unuka i 4 praunuka koji ga redovno obilaze i kojima kako kaže prepričava sve ono što ga je pratilo tokom života kako bi se sačuvalo od zaborava.
Deda Milan napominje da je kao mlad bio učesnik oslobodilačkog rata (II Svetski rat) i da je nakon toga aktivno radio na izgradnji oslobođene zemlje, na taj način što je učestvovao u svim omladinskim radnim akcijama, jer to se tako radilo tada, tako smo gradili zemlju, pomažući jedni druge, organizovali smo mobe, gradili i državu i naselje Miletićevo. Iako ga je sluh malo napustio, vedar i razdragan duh sigurno nije, pa se deda Milan rado seća i priča o svojim fudbalskim danima, jer čaršijske priče kažu da je bio jedan od najboljih fudbalera okruga i da je trebao da zaigra za veliki Partizan.
Kakav Partizan dete moje, pa ja sam u to vreme igrao bos, ali sam igrao, voleo sam fudbal. Bili neki da me vode da igram tamo, ali kako ću da ostavim kuću i zemlju, trebalo je to neko da radi. Zato sam ostao u svom selu da igram u FK Graničaru i dokle god sam mogao igrao sam tu, jer tu su moji, sve mi je tu – priča deda Milan.
Čak i sa 98 godina vrlo vedrog duha deda Milan je pričao o poslovima kojima se bavio, uglavnom radeći u poljoprivredi, stočarstvu, kada je bilo vrlo teško obrađivati zemlju, sve ručno, malo ko se mogao pohvaliti da je zemlju obrađivao ralom i volovima, konjskom zapregom. Ali i to mu nije bilo teško, jer su se komšije pomagale, okupljale na mobama i tako skidale letinu.
Oseća se malo žal u glasu deda Milana, jer kako kaže ne može više da ide po selu, da čuje priče, da osveži sećanja. Svrate nekad komšije, obiđu svog najstarijeg sugrađanina, da čuju još neku anegdotu, pošalicu, da mu učine društvo, pozdave.
Selo Miletićevo može da se pohvali da imaju još jednog meštanina koji proslavlja svoj 96 rođendan, deda Đuru Vignjevića.
