Vršačka afirmacija umetnika ARS objavila je da je naš sugrađanin i mladi pisac Miodrag Jovičić, član VAU ARS, ovogodišnji laureat nagrade „Dositejevo zlatno pero“, koju peti put za redom raspisuje Zadužbina „Dositej Obradović“ uz podršku Sekretarijata za kulturu Grada Beograda, za najbolje radove mladih autora do 35 godina, u okviru književnih vrsta koje je Dositej uveo u srpsku književnost – esej, basna, putopis, kratka priča. Nagrađena priča nosi naziv „Lapot“.
OBRAZLOŽENJE (preuzeto sa sajta Dositejeve zadužbine)
„Sa ciljem da afirmiše dositejevsku meru između tradicionalnog i modernog, a potom i pravoverno vrednuje umeće stvaralačkog ovladavanja literarnim oblicima koje je u srpskoj književnosti uspostavio veliki srpski književnik i prosvetitelj, žiri u sastavu Dušan Ivanić (predsednik), Radomir Putnik, Đorđe J. Janić, Vojislav Jelić i Jana Aleksić jednoglasno je doneo odluku o dodeli nagrada.
Prva nagrada pripala je Miodragu Jovičiću za kratku priču „Lapot“. Druga nagrada dodeljena je Urošu Ristanoviću za putopis „Kelnski fragmenti“, dok treću nagradu ravnopravno dele Marija Blagojević, autorka eseja „Tri čina velike drame Jovana Hristića ili ’Do koje granice čovek može da se uspne’“ i Milena Ž. Kulić za esej „Rade Drainac kao pozorišni kritičar“.
Priča „Lapot“ Miodraga Jovičića predstavlja dinamično ispripovedanu i potresnu isposvest onemoćale starice u pokušaju da se izbori sa svakodnevicom i u svojoj teškoj bolesti održi elementarno ljudsko dostojanstvo. Autor odlučuje da pripovedanjem u prvom licu iznutra osvetli složenost osećanja fizičke i psihičke nemoći, kao i nesposobnost uspostavljanja preko potrebne rutine koja će junakinji pomoći da ucelovi svoju krhku ličnost.
Emocionalnu napetost u ovoj naturalistički ustrojenoj priči generiše junakinjina pomirljivost, sa jedne, a otresitost i samosvest, sa druge strane, što ishodi u samoizolaciju. Jovičićeva junakinja piše imaginarno pismo nekome van njenog vidokruga i egzistencijalnog kruga.
Naznačenjem da je adresat smešten negde s onu stranu priče i života, autor nagovešćuje i junakinjino mentalno i duhovno obitavanje na samom rubu života. Jovičić u naslovu simbolički aktivira kontroverzan srpski mitski običaj lišavanja života roditelja ili starijih ljudi koji više nisu u prilici da svojim radom doprinose zajednici.
U umetnički tekst su tako propušteni elementi jedne zapostavljene, ali živo prisutne pojave u našim porodičnim odnosima i društvu. Tome sledstveno, tokom pripovedanja su estetski suptilno razmeštene i socijalno angažovane poruke. Implicitno apelujući na nužnu meru humanosti odnosno čovekoljublja, Jovičićeva priča pored izrazite estetske poprima i prosvetiteljsku dimenziju“.